Me­dij­ska lič­nost ko­ja je obi­lje­ži­la cr­no­gor­sku mu­zič­ku sce­nu u 2017. go­di­ni bez sum­nje je Slav­ko Ka­le­zić. Ovaj mul­ti­me­di­jal­ni umjet­nik za sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sti­gao je uspjeh o kom po­je­din­ci go­di­na­ma sa­nja­ju. Svo­jim ta­len­tom, ne­po­sred­no­šću i bes­kraj­nom ener­gi­jom oča­rao je sr­ca fa­no­va ši­rom svi­je­ta, do­ni­jev­ši u, ka­ko je ka­zao, ma­lu Cr­nu Go­ru, duh Evro­pe.
Uče­šće na Evro­vi­zi­ji otvo­ri­lo mu je sva mu­zič­ka vra­ta ši­rom svi­je­ta gdje je do­če­kan sa ne­vje­ro­vat­nom pa­žnjom i odu­še­vlje­njem. Iako je nje­gov rad ospo­ra­van od stra­ne po­je­di­na­ca, on je na ne­ga­tiv­ne kri­ti­ke uvi­jek imao spre­man i do­sto­jan­stven od­go­vor tru­de­ći se da nje­go­va umjet­nost osta­ne iz­nad do­ma­ša­ja lo­ših lju­di, mi­sli i dje­la. Ospo­ra­van ili ne, sva­ki nje­gov po­tez i an­ga­žman pom­no se pra­tio, a on je sa stra­ne bez za­dr­ške ubi­rao plo­do­ve ne­se­bič­nog ra­da.
Ri­ječ tre­ma za nje­ga ne po­sto­ji, pa je sa la­ko­ćom osva­jao sce­nu po sce­nu evrop­skih me­tro­po­la ko­je su ga iz­no­va na­gra­đi­va­le za­ka­zi­va­njem no­vih po­sje­ta. Iako je go­di­na za na­ma ka­da je on u pi­ta­nju, bi­la iz­u­zet­no rad­na, ni­šta ma­nje po­sla ga ne oče­ku­je i u 2018. ka­da se iš­če­ku­je iz­la­zak no­vih sin­glo­va ali i du­go­o­če­ki­va­na knji­ga u ko­joj će se na­ći mno­ge pi­kan­te­ri­je.
Uče­šće na Evro­vi­zi­ji ove go­di­ne vi­nu­lo vas je u vrh mu­zič­ke sce­ne ka­ko re­gi­o­nal­ne ta­ko i evrop­ske. Mo­guć­no­sti ko­je su vam se pru­ži­le is­po­sta­vi­le su se mno­go ko­ri­sni­jim od osvo­je­nog pr­vog mje­sta. Ka­kvo je to is­ku­stvo bi­lo za vas?
– Jed­no od naj­ma­gič­ni­jih is­ku­sta­va u mom ži­vo­tu. Pre­di­van pro­ces i pro­je­kat ko­ji mi je otvo­rio vra­ta svi­je­ta. Imao sam vi­zi­ju ko­ja je go­di­na­ma ti­nja­la u me­ni. Od 29. de­cem­bra 2016. ka­da sam pro­gla­šen za cr­no­gor­skog pred­stav­ni­ka na pje­smi Evro­vi­zi­je mar­lji­vo sam i upor­no ra­dio na re­a­li­za­ci­ji za­mi­šlje­nog i sve­mu ono­me što sam vi­dio kao su­štin­ski is­hod za me­ne i mo­ju ka­ri­je­ru.
Da mo­že­te da vra­ti­te vri­je­me tak­mi­če­nja da li bi­ste sve isto po­no­vi­li ili po­sto­ji ne­što što bi­ste pro­mi­je­ni­li?
– Što se ti­če mog an­ga­žma­na ni­šta ne bih mi­je­njao; ako go­vo­ri­mo o mo­joj že­lji, vo­lji, upor­no­sti i ra­du. Ko­li­ko god da je pro­ces bio di­van za me­ne, bi­lo je i po­te­ško­ća. Pr­vo bih pr­o­mi­je­nio od­re­đe­ni broj lju­di ko­ji­ma sam bio okru­žen. Lju­di ko­ji ne ma­re tj. ne zna­ju za eti­ku i pro­fe­si­o­na­li­zam. Ta­ko­đe bih pro­mi­je­nio bu­džet ko­ji je bio opre­di­je­ljen za moj dio po­sla. Sle­de­će go­di­ne ću ot­kri­ti ko­li­ko nov­ca mi je bi­lo do­di­je­lje­no da re­a­li­zu­jem spot za pje­smu i cje­lo­ku­pan evro­vi­zij­ski na­stup.
Je­di­ni ste iz­vo­đač iz re­gi­o­na ko­ji je uspio da se pro­bi­je na sce­nu bri­tan­skog Iks Fak­to­ra. Je­ste li ima­li ve­ću tre­mu od pu­bli­ke ili ži­ri­ja?
– Ta­ko je. Mno­gi evro­vi­zij­ski pred­stav­ni­ci, pje­va­či, su se po­ja­vi­li na evro­vi­zij­skoj sce­ni i na­kon to­ga ne­sta­li ili im se ka­ri­je­ra sve­la na te­zga­re­nja, a Slav­ko, pro­fe­si­o­nal­ni glu­mac, član Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, je oti­šao na Evro­vi­zi­ju i na­kon to­ga za­vr­šio u jed­nu od naj­ve­ćih svjet­skih pro­duk­ci­ja, pro­duk­ci­ja ču­ve­nog Saj­mo­na Ka­u­la. Ska­u­to­van sam u mar­tu, na­kon zva­nič­ne pre­zen­ta­ci­je spo­ta za pje­smu „Spa­ce“. Spot ko­ji je na­pra­vio umjet­nič­ku re­vo­lu­ci­ju. Na­rav­no da su to svjet­ske fa­ce pre­po­zna­le i po­zva­le da bu­dem dio šo­ua, a sa­mim tim na­sta­vim da pred­sta­vljam Cr­nu Go­ru u svi­je­tu. Ni­sam imao tre­mu. Imao sam uz­bu­đe­nje i ra­dost što ću ostva­ri­ti još je­dan ve­li­ki san.
Da li vas je ži­ri ne­ka­da iz­ne­na­dio re­ak­ci­jom? Či­ja vam je su­ge­sti­ja osta­la naj­u­pe­ča­tlji­vi­ja? A ko­ga ste se naj­vi­še tru­di­li da osvo­ji­te u ži­ri­ju?
– Na­rav­no da je­ste. Žao mi je što sve ono što se de­ša­va­lo u Lon­do­nu, u Vem­bli are­ni, ni­je mo­glo da se vi­di i do­ži­vi u re­al­noj mi­nu­ta­ži ko­ja se ta­mo do­ga­đa­la. Naj­vi­še me je iz­ne­na­dio Saj­mon. Po­zi­tiv­no, na­rav­no. Nje­ga su u mon­ta­ži pri­ka­za­li kao ne­kog ko ne ra­zu­mi­je to što ra­dim na sce­ni. Isti­na je sa­svim dru­ga­či­ja. Saj­mon je iz­u­zet­no vo­lio i ci­je­nio sve ono što bih per­for­man­som do­nio na sce­ni. Žao mi je što u mon­ta­žu iz are­ne, iz ču­ve­nog i naj­te­žeg kru­ga „6 sto­li­ca iza­zov“ ko­ji sam s la­ko­ćom pro­šao, ni­je ušao je­dan od nje­go­vih sjaj­nih ko­men­ta­ra na ra­čun mog ta­len­ta: „Slav­ko, to­li­ko si fa­sci­nan­tan da sam na mje­stu Ni­kol, ne da bih ti dao sto­li­cu ne­go...“ Tim je mi­slio da me vi­di u lajv emi­si­ja­ma. Ni­sam se tru­dio ni­kog da osvo­jim. Sve se spon­ta­no de­ša­va­lo kao i ne­vje­ro­vat­na raz­mje­na ener­gi­je iz­me­đu Ni­kol i me­ne. Go­vo­ri­la mi je da vi­še ple­šem jer je za­lju­blje­na u moj na­čin ple­sa.
Pri po­me­nu va­šeg ime­na pr­va aso­ci­ja­ci­ja je ener­gič­nost, otvo­re­nost, ne­vje­ro­vat­na ha­ri­zma. Ko­ju bi­ste još svo­ju cr­tu iz­dvo­ji­li kao vi­dlji­vu?
– Hva­la od sr­ca. Iskre­nost, lo­jal­nost, pra­ved­nost, pa­žlji­vost... Ve­li­ki sam em­pa­ta. Osje­ćam ljud­ske ener­gi­je. Osje­ćam ljud­ske pat­nje. Bor­be kroz ko­je sva­ki čo­vjek pro­la­zi. Tru­dim se da sva­kog ra­zu­mi­jem. Ono što je naj­bit­ni­je znam da slu­šam. Ne zna da­nas baš sva­ko da slu­ša.
Po­sto­ji li još ko­ji skri­ve­ni ta­le­nat Slav­ka Ka­le­zi­ća za ko­ji jav­nost ne zna?
– Imam že­lju da is­kre­i­ram svo­ju mod­nu ko­lek­ci­ju. I vje­ru­jem da će se to de­si­ti. Pre­zen­to­vao bih je na iz­u­zet­no spe­ci­fi­čan na­čin.
U či­joj ko­ži ste naj­vi­še vi – glu­mac, pje­vač, pi­sac...
– Glu­mac, de­fi­ni­tiv­no. Glu­mac ko­ji pje­va. Glu­mac ko­ji pi­še. Glu­mac ko­ji ple­še. Sve što ra­dim iz­la­zi iz mog glu­mač­kog ha­bi­tu­sa. Za­to je sve ta­ko spe­ci­fič­no i uvi­jek se odva­ja od sve­ga osta­log.
Ka­ko gla­si naj­bo­lji sa­vjet ko­ji ste u ži­vo­tu do­bi­li?
– Man­traj isto­vre­me­no mi­ran i uz­bu­đen sva­ko do­bro ko­je ta­ko ve­dar že­liš, ka­ko sa­mo ti umi­ješ. Bu­di uvi­jek svoj i vje­ruj u svo­je sno­ve. Ti si do­kaz da je sve mo­gu­će. Bu­di lju­bav ko­ja je­si.
U ri­mej­ku kog fil­ma bi­ste vo­lje­li da glu­mi­te i ko­ju ulo­gu?
– Vo­lio bih da glu­mim u ri­mej­ku fil­ma „Chi­ca­go“. Ulo­ga ču­ve­nog advo­ka­ta Bi­li­ja Fli­na.
Ka­kvi su vam pla­no­vi za na­red­nu go­di­nu? Če­mu se naj­vi­še ra­du­je­te?
– Već osje­ćam po­seb­nost 2018. go­di­ne. Svje­tlost će ugle­da­ti no­vi sin­glo­vi, knji­ga, no­ve ulo­ge, ka­ko po­zo­ri­šne ta­ko i film­ske. Bi­će mno­go spi­ri­tu­al­no­sti, što je naj­bit­ni­je.
No­vo­go­di­šnja če­stit­ka či­ta­o­ci­ma „Da­na”?
– Div­ni i do­bri lju­di, ši­ro­ko­um­ni, na­sta­vi­te da ši­ri­te lju­bav. Vje­ruj­te u se­be i svo­ju zvi­je­zdu vo­di­lju. Bu­di­te zdra­vi, či­li i ve­se­li. Vi, ko­ji kri­ti­ku­je­te i osu­đu­je­te, bez­raz­lo­žno, okre­ni­te se se­bi. Li­ši­te se­be ne­si­gur­no­sti i lič­nih ne­za­do­volj­sta­va. Ka­ko? Ta­ko što će­te bi­ti, su­ro­vo, is­kre­ni pre­ma se­bi i otvo­re­no pri­zna­ti ko ste, šta ste i šta že­li­te od se­be i svo­je ži­vot­ne pu­ta­nje. Na­la­zi­te do­bro u lju­di­ma i do­brom će vam se vra­ća­ti.
Slav­ko vam svim že­li sreć­nu 2018. go­di­nu i pu­nu ne­za­bo­rav­nih i in­spi­ra­tiv­nih da­na. Ma­kar 311 da­na.
ANELA Ša­bo­tić
Foto: DAMIR LjALjEVIĆ


Ostao sam do­sle­dan se­bi

Na­kon Evro­vi­zi­je, do­bi­li ste po­zi­ve da na­stu­pa­te u ve­li­kim evrop­skim me­tro­po­la­ma či­me ste do­ka­za­li da mu­zi­ka bri­še sve gra­ni­ce. Ko­li­ko vam to im­po­nu­je?
– I te ka­ko. Sma­tram da sam do­ka­zao da se iz jed­ne ma­le i pre­li­je­pe Cr­ne Go­re mo­že za­po­če­ti i gra­di­ti svjet­ska ka­ri­je­ra. Iako je mo­je evro­vi­zij­sko dje­la­nje iza­zva­lo re­vo­lu­ci­o­nar­ni pe­ri­od u na­šoj ze­mlji, kao i u re­gi­o­nu, i na­i­šlo na po­di­je­lje­na mi­šlje­nja, što je sa­svim nor­mal­no i oče­ki­va­no, do­ka­zao sam da, na sa­mom kra­ju, is­hod mo­že bi­ti iz­u­zet­no po­zi­ti­van i uspje­šan. Bio sam enorm­no hva­ljen, di­zan u zvi­je­zde i osu­đi­van. Mno­gi ko­men­ta­ri su pre­va­zi­la­zi­li gra­ni­ce pri­hva­tlji­vog. Kon­stant­no sam bio iz­nad i ra­dio svoj po­sao. Išao za svo­jom zvi­je­zdom vo­di­ljom. Zvi­je­zda ko­ja me je ču­va­la i na kra­ju na­gra­di­la. Kad se sve sa­be­re i odu­zme, moj osje­ćaj je neo­pi­si­vo pre­di­van. Ostao sam svoj i do­slje­dan se­bi.